Историјат

Мултидициплинарност од оснивања до данас

Историјат

Центар за мултидисциплинарне студије (ЦМС) Универзитета у Београду, данашњи Универзитет у Београду – Институт за мултидисциплинарна истраживања, Институт од националног значаја за Републику Србију (ИМСИ), основан је одлуком Савета Универзитета у Београду број 1481/1 од 18. маја 1970. године, као научно-наставна јединица Универзитета. Скупштина Републике Србије 10. јула 1970. донела је Одлуку о потврди Одлуке о оснивању Центра за мултидисциплинарне студије („Службени гласник СРС“ број 27/70). Решењем Окружног привредног суда у Београду број УС-232/70 од 21. септембра 1970. године, Центар за мултидисциплинарна студије Универзитета у Београду уписан је у Регистар установа за град Београд. Савет Републичке заједнице за научни рад СР Србије на седници одржаној 25. децембра 1974. године донео је Решење којим се утврђује да Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду испуњава услове за стицање својства научне јединице у складу са Законом о научним делатностима. Коначно, Републички секретаријат за образовање и науку 15. маја 1975. године доноси решење о упису Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду са седиштем у ул. Слободана Пенезића-Крцуна 35 у регистар научних организација код Републичког секретаријата за образовање и науку СР Србије. Институт је акредитован као Институт од националног значаја за Републику Србију од 17.12.2024. године, са седиштем у Београду, улица Кнеза Вишеслава 1. Оснивач ИМСИ-ја је Република Србија.

Институт је почео са радом са свега 8 запослених истраживача и 15 додатно ангажованих професора са факултета Универзитета у Београду, да би до данас постао један од већих института Универзитету у Београду са преко 100 истраживача. На институту је до 2005. године магистрирало 770 и докторирало 64 студената. Током 50 година свог постојања Институт је непрестано растао и по бројности и квалитету кадра. ИМСИ је реализовао велики број националних и међународних пројеката, и успоставио је сарадњу са привредом, јавним службама, војском, светским универзитетима и међународним организацијама.

Оснивачи и чланови прве Матичне комисије Центра били су: проф. др Радослав Анђус (ред. члан САНУ), проф. др Александар Деспић (ред.члан САНУ), проф. др Радивоје Беровић (ред. члан САНУ), проф. др Драгиша Ивановић (ред. члан САНУ), проф. др Ђуро Курепа (ред. члан САНУ), проф. др Вукић Мићовић (ред. члан САНУ), проф. др Рајко Томовић (ред. члан САНУ), проф. др Звонимир Дамјановић (ред. члан САНУ), проф. др Зоран Радосављевић, проф. др Михо Церинео, проф. др Вукан Дешић, проф. др Тома Бунушевац, и проф. др Јован Глигоријевић. Зачетници идеје да се Центар оснује, били су проф. Звонимир Дамјановић и проф. Радослав Анђус, “отац” југословенске биофизике.

Слика 1. Насловна страна рада професора
Радослава Анђуса у часопису Nature

Први директор Центра био је проф. др Звонимир Дамјановић, а касније су ту функцију обављали: академик Радослав Анђус, академик Момчило Ристић, проф. др Никола Јовић, проф. др Жељко Вучинић, др Мирослав Никчевић и др Соња Вељовић Јовановић. Сада је на тој функцији др Драгица Станковић.

Први наставници Центра су били: проф. др Радослав Анђус (неуронауке, биофизика), проф. др Милорад Бертолино (математика), проф. др Звонимир Дамјановић (биокибернетика), проф. др Александар Деспић (електрохемија), проф. др Ђуро Курепа (математика), проф. др Душан Каназир (молекуларна биологија и физиологија), проф. др Јордан Поп Јорданов (ред. члан МАНУ; нуклеарна физика, електротехника, наука о материјалима), проф. др Милорад Млађеновић (нуклеарна физика, магнетизам), проф. др Војислав Петровић (ред. члан САНУ, неуроендокринологија, физиологија), проф. др Љубиша Ракић (ред. члан САНУ, неуронауке), проф. др Станојло Стефановић (медицина), проф. др Милутин Стефановић (хемија), проф. др Рајко Томовић (роботика, биомедицински инжењеринг) и проф. др Михо Церинео (нуклеарна физика) (Слика 1).

Оснивањем института мултидисциплинарног карактера, Југославија и Универзитет у Београду су се сврстали у авангарду светске науке. Те исте 1970. године, у организацији ОЕЦД-а, у Ници је организовано међународно саветовање „Интердисциплинарност на универзитетима“, које је за резултат имало следеће закључке/смернице (овде дате у скраћеној верзији):

Мултидисциплинарност представља нужну противтежу специјализацији, која има читав низ негативних последица, као што су пораст комуникацијских баријера, фрагментираност образовања и његова неадекватност са гледишта потреба друштва.

Наука прави највеће продоре управо употребом мултидисциплинарних подухвата, остварујући раније “неслућене” комбинације разнородних знања, метода и концепата.

Увођење мултидисциплинарности у образовање и науку је неопходно са становишта потреба друштва и привреде за прилагодљивим кадровима, способним да решавају комплексне проблеме.
Мултидисциплинарност је у функцији унапређења глобалног фонда знања, које се не може постићи кроз просту пролиферацију омеђених научних дисциплина, а без трансдисциплинарне синтезе. Централизована контрола и струковно парцелисање спутавају науку.

Већина мултидисциплинарних научних и образовних институција у свету су настале много касније. У САД, Santa Fe Institute и чувени Beckman Institute for Advanced Science and Technology су настали 80-их година прошлог века. Academy for Advanced Interdisciplinary Studies у Пекингу и Interdisciplinary Graduate School of Nanyang Technological University у Сингапуру су настали тек после 2000. године.

На основу решења Министарства за науку и технологију Републике Србије од 31. децембра 1993. године Центар је регистрован као научноистраживачка организација. На Центру су развијане интердисциплинарне научне области, на којима су се образовали млади научни радници кроз постдипломску наставу и менторски рад. Одлуком Владе Републике Србије од 4. октобра 2007. године, Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду реорганизован је као научно-истраживачка установа, чији је оснивач Република Србија под називом Институт за мултидисциплинарна истраживања. ИМСИ је 15. маја 2009. године примљен у састав Универзитета у Београду и тако постаје једна од научно-наставних база Универзитета.

Центар је радио на томе да постане мост између друштвених, природних и техничких дисциплина (публикација: “Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду 1970-1995”, Београд, 1998). Антагонизам ка мултидисциплинарном приступу и интелектуалној изазовности коју носи, а са којим су се Институт и његови запослени борили од самог оснивања (Anđus RK. Scientia Yugoslavica 1986;12:251-258), временом јењава.

Проблеми које наука треба да реши постају све комплекснији и захтевнији. Велики проблеми захтевају мултидисциплинарни приступ, који кроз комбиновање разнородних знања пружа огромне капацитете без којих велики продори у знању практично више нису могући. Институт је био пионир и значајно допринео афирмацији правца у коме је српска и светска наука данас. Актуелност мултидисциплинарности у науци огледа се и у националној стратегији научног и технолошког развоја (нпр. програм интегралних интердисциплинарних истраживања) и у организовању нових мултидисциплинарних центара и студијских програма на универзитетима у земљи, али и у све интензивнијој промоцији и примени мултидисциплинарних приступа у међународној научној заједници (Слика 3. Special Issue „Interdisciplinarity“, Nature 2015;525), на водећим светским универзитетима, као и у координацији мултидисциплинарних подухвата у истраживању и едукацији и формирању европских мултидисциплинарних научних центара.

Тако је мултидисциплинарност била у фокусу годишњих заседања и извештаја Global Research Council-a за 2015. и 2016. годину. Све више се истиче да научници из различитих природних, техничких и друштвених дисциплина морају да раде заједно на решавању великих изазова са којима се свет суочава – енергија, вода, клима, храна и здравље. Оваква сарадња захтева посебне напоре и активан рад на превазилажењу баријера које постоје међу дисциплинама. Неопходни су и техничка перфекција, и биолошки флексибилнији контекст, и разумевање друштвених импликација предложених решења. Перцепција привреде је такође мултидисциплинарна. Привреда покушава да дође до решења за комплексне проблеме и није заинтересована за парцијалне могућности појединачних дисциплина.

Директори

др Драгица Станковић

др Соња Вељовић Јовановић

др Мирослав Никчевић

проф. др Жељко Вучинић

ВУЧИНИЋ Б. ЖЕЉКО, рођен 21 јануара 1949. године у Београду, научни саветник. Завршио Природно-математички факултет Универзитета у Београду 1971. године. У Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета магистрирао 1975. Докторирао на Биолошком факултету Природно-математичког факултета Универзитета у Београду 1989. године.

Професионална активност: средином 1973. године запослио се у Институту за кукуруз „Земун Поље“. У јесен 1990. прелази у Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду где је био Начелник Лабораторије за биофизику и неуронауке до октобра 1992. године када је именован за помоћника савезног министра за науку и технологију. Најважнији научни резултати: публиковао је 51 научни рад и имао преко 100 саопштења на домаћим и мећународним научним скуповимa.

Чланство у научним организацијама: члан је Југословенског друштва за биофизику. Члан Америчког друштва за биљну физиологију, Скандинавског друштва за биљну физиологију, Европске федерације друштава за биљну физиологију и Европског друштва за фотобиолоrију. Председник је скупштине и један од оснивача (YUВDI асоцијација). Научна област рада: биофизика.

проф. др Никола Јовић

JOBИЋ Ђ. НИКОЛA, рођен je 31 марта 1929. године у Нештину, општина Бачка Паланка. Редовни је професор Универзитета у Беоrраду. Дипломирао је на Шумарском факултету Универзитета у Београду (1954.). Магистрирао (1963.) и докторирао (1967.) на Шумарском факултету Универзитета у Београду.

Професионална активност: Управа узrајалишта дивљачи „Јелен“ (1954-1960.), управник ловишта „Добановачки забран“; Шумарски факултет Универзитета у Београду (1960-1994.): асистент (1959-1967.), доцент (1967-1972), ванредни професор (1972-1977.) и редовни професор (од 1977. године). На Шумарском факултету; шеф Катедре гајење шума (више пута), продекан за наставу (1973-1975.); директор Института за шумарство (1977-1979.), декан Факултета (1981-1983.); такође и председник Савета Факултета (више пута). Био је и директор Института „Др Илија Буричић“ (1969-1971.). На Универзитету у Београду проректор (1983-1987.) и председник Већа за мултидисциплинарне студије (од 1991.). У Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду био је директор (од 1991.). Веома активан у стручним и научним друштвима у земљи, као и у Мећународном друштву педолога.

Најважнији научни резултати: До краја 1994. године објавио је око 150 научних радова; више десетина стручних радова, пројеката и сл., као и 11 књига. Изабрани Универзитетски уџбеници и монографије: Педолоrија – (коаутори: М. Антић и В. Авдаловић) – први универзитетски уџбеник у Србији из шумарске педологије, Научна књига, Београд (1980., 1984.,1987.,1990.); Типологија шума – (коаутори: 3. Томић и Д. Јовић), Шумарски факултет, Београд, 1991.; Смеђа подзоласта земљишта Србије, њихова генеза и класификације, Гласник Шумарског факултета, посебно издање, Београд, 1973.; Типови шума равног Срема – монографски атлас – група коаутора, изд. Шумарски факултет, Геокарта, Београд, 1994. и др.

Чланство у научним и стручним организацијама: Био је члан Уније научних и биолошких друштава Југославије и Југословенског друштва за проучавање земљишта. У обе организације више година обављао дужност генералног секретара. Члан Међународног друштва nедолога.

Награде и признања: Одликован је Орденом рада III реда (1959.); Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976.); Орденом рада са црвеном заставом (1989.). Добио је више плакета и то: Плакету Универзитета у Београду; Плакету Универзитета у Варшави; Плакету града Беоrрада; Четвртоаприлске плакете Савеза студената Универзитета у Београду – 3 пута; Плакету Шумарскоr факултета у Београду, Плакету С. Ц. Београд, као и низ других признања, награда, повеља, захвалница, диплома и др. Научна област рада: Шумарство и Заштита и унапређивање животне средине. У оквиру ових области посебно Шумарска педологија и Типологија шума.

академик Момчило Ристић

МОМЧИЛО М. РИСТИЋ, почасни члан АИНС од 1999. године, редовни члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Универзитета у Београду, рођен је 27. јула 1929. године у Мрчајевцима (Србија). Дипломирао је на Технолошком факултету Техничке велике школе у Београду 1954. године и докторирао на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 1962. године. Наука о материјалима је област научног рада проф. Ристића, са ужом оријентацијом на Прогнозу својстава материјала, Физику и технологију синтеровања.

Професионална активност: Предузеће „Цер”, Чачак (1955-1959); Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич”, Винча (руководилац Одељења за керамичка нуклеарна горива (1959-1974); Технички факултет Универзитета у Нишу (ванредни професор) (1967-1969); Електронски факултет Универзитета у Нишу (редовни професор) (1969-1974); Indian Institute of Technology, Kanpur – India (инострани члан за оцену докторских дисертација) (1972-); McQuire University, New South Wales – Australia (члан комисије за избор професора) (1975-), Филозофски факултет Универзитета у Нишу (редовни професор по позиву) (1976-); Технички факултет у Чачку Универзитета у Крагујевцу (редовни професор по позиву) (1978-2001); Међународни институт за науку о синтеровању (главни уредник међународног часописа “Science of Sintering”) (1962-); Центар за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду (главни уредник едиције „Монографије науке о материјалима”) (1980-).

Оснивач је Београдске школе синтеровања. Под његовим руководством одбрањено је 53 докторске дисертације и 106 магистарских теза као и специјализација младих научних радника из Србије, Русије, Украјине, Шведске, Пољске и Чехословачке (1982-).

Објавио је 922 научна рада, од чега 488 у страним и 434 у домаћим часописима, као и 32 књиге. Председник Организационог комитета 10 World Round Table Conferences on Sintering.

Члан је бројних академија и научних организација: Редовни члан Српске академије наука и уметности; инострани члан Националне академије наука Украјине; инострани члан Руске академије техничких наука; инострани члан Македонске академије наука и уметности; почасни члан Академије инжењерских наука Србије; генерални секретар Међународног института за науку о синтеровању, почасни члан Српског хемијског друштва, почасни члан Међународног биографског института; fellow Америчког керамичког друштва; почасни члан Друштва физикохемичара Србије, почасни члан ЕТРАН-а, редовни члан Америчког института за металургију праха, члан Интернационалног биографског друштва, почасни члан Међународног биографског центра, инострани члан Америчког технолошког друштва, почасни члан Међународног биографског центра САД, fellow Међународног биографског друштва САД.

Носилац је значајних награда и признања за научне доприносе: Сребрна плакета града Београда за 1975; Плакета Универзитета у Нишу; Плакета Немачке академије наука; Међународна Френкељева награда; Плакета Лехигх Университy; Плакета Макс-Планцк института; Почасна диплома Кијевског политехничког института; Почасна диплома Међународног института за науку о синтеровању; Медаља Међународне академије “Golden Fortuna”, Златна значка Савеза инжењера металургије Пољске; Повеља и плакета Електронског факултета у Нишу; Повеља и плакета Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду; Повеља Српског хемијског друштва; Плакета Научног центра за електронске материјале у Варшави; Почасна диплома International Biographical Institute (Oxford), итд.

академик Радослав Анђус

Радослав Анђус Radoslav K. ANDJUS, Ph.D. Школовање : Дипломске (Биологија) Универзитет у Београду Дипломирани биолог 1950 Докторске (Физиологија) Универзитет у Београду Доктор наука 1953

Кретање у служби (звања): Универзитет у Београду: Асистент Природно-математички факултет (Физиологија и Физиолошка хемија) 1951-1954 Доцент Природно-математички факултет (Физиолошка хемија) 1954-1960 Ванредан професор Природно-математички факултет (Физиологија и Биохемија) 1960-1970 Редован професор Природно-математички факултет (Општа физиологија и Биофизика) 1970- Управник Института Физиолошки завод, Природно-математички факултет 1956-1979 Продекан Природно-математички факултет 1960-1964 Директор Институт за Биолошка истраживања 1967-1977 Директор Центар за Мултидисциплинарне Студије Унив. у Београду 1984-1989

У иностранству : Истраживач-стипендиста College de France, Париз, Француска 1951-1952 Привремени члан научног колектива National Inst. for Medical Research, London, UK 1954-1955 Гостујући Професор Dpt. Surgical Research, School of Medicine, Univ. of Pennsylvania, Philadelphia, Pa., USA 1964-1965 Гостујући Професор Dpt. Physiology, Univ. of Colorado, Fort Collins, Colo., USA 1965-

Научна друштва/Звања : Редован члан Међународне Астронаутичке Академије (изабран 1960.). Секретар Одељења за Биолошке науке (1960-1982) и члан Управног одбора те Академије.
Редован члан Српске Академије Наука и Уметности (изабран 1970.; Дописни члан од 1959.) и Члан Црногорске Академија наука и Умјетности (од 1973.).

Комитети: Члан консултант, Комитет за Адаптабилност Човека, Међународни Биолошки програм. – Председник, Комитет за Криобиологију, Међунар. Инст. за Рефригерацију (1967). – Председник, Комисија за Природне и Егзактне Науке, Југословенска Национална Комисија за UNESCO. – Председник, Комитет за Биологију, Савезни Савет за Научни рад Југославије.

Члан друштава: Amer. Soc. of Contemporary Medicine and Surgery, Soc. for Criobiology, Soc. for Advanced Medicine (USA), Marine Biol. Assoc. (UK), Association des Physiologistes (Paris), Société de Biologie (France), Yugoslav Physiological Soc., Yugoslav Biophysical Soc., Yugoslav Immunological Soc., Serbian Biological Soc. (био Председник) – Бивши Председник Уније Југословенских Биолошких друштава.

Награде : Француска Академија Наука, годишња награда 1958.

Републичке награде: СР Србије 1957., СР Црне Горе 1973.

Савезна награда: АВНОЈ, 1979.

Члан редакције научних часописа: Astronautica Acta (IAA), Cryobiology (USA), Resuscitation (UK), Arch. Biol. Sci. (Belgrade), Yugoslav. Physiol. Pharmacol. Acta (Belgrade).

др Звонимир Дамјановић

Звонимир Ђ. Дамјановић рођен је 16. 04. 1929. године у Шавнику, СР Црна Гора. Средњу школу завршио је 1947. године у Београду, где је у III мушкој гимназији исте године и матурирао, Студије биолошких наука започео је на Универзитету у Москви, а завршио их је на Универзитету у Београду на Биолошкој групи ПМФ, где је дипломирао 1951, године. После дипломирања запослен је у Ботаничком заводу Одсека за биолошке науке ПМФ-а, најпре као професор средње школе, а затим као асистент од 07.02. 1971. године.

Током 1952/53. радио је у Експерименталном институту за физиологију у Лондону код професора Gregory-a, а затим у Физиолошком институту у Гетингему 1955/56. код професора Pringsheim-a. Докторирао је 1957. године на биолошкој групи ПМФ-а, а 1958. године изабран је за доцента за предмет Фитофизиологија у Институту за ботанику Биолошке групе ПМФ-а у Београду. Од 1968. до октобра 1971. године налази се на месту заменика председника Савезног савета за координацију научних делатности, а до новембра 1972. и у рангу савезног подсекретара. Први је директор и један од оснивача Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. Професор Биокибернетике на последипломским студијама на ПМФ-у у Београду.

У одлуци о оснивању Центра за мултидисциплинарне студије од 18. маја 1970. године, између осталог стоји и следеће:

„Оснива се Центар за мултидисциплинарне студије (даље: Центар) као научно-наставна јединица Универзитета, која ће задовољити заједничке потребе удружених факултета у саставу Универзитета и других заинтересованих организација и органа“…„Центар организује научноистраживачки рад и последипломске студије из Неуробиологије, Биомедицинске екофизиологије, Биофизике, Кибернетике, Физичке хемије површинског стања, Молекуларне биологије и других дисциплина које представљају синтезу или се налазе на граници између медицинских, биолошких, хемијских, физичких, математичких и неких техничких дисциплина“.

Већ крајем 1971. године на Центру је одбрањен први магистарски рад под називом „Контрола мултифункционалне протезе шаке“, од стране Зорана Стојиљковића, касније професора Електротехничког факулета Универзитета у Београду. Од 8. до 11. децембра 1980. године, одржан је Симпозијум „Мултидисциплинарне науке и њихова улога у научно-технолошком прогресу“ поводом десетогодишњице постојања Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду. У уводној речи за овај Симпозијум, проф. др Звонимир Дамјановић каже и следеће: „Наше искуство говори о томе у ком правцу вуче сама логика развоја науке, природно интересовање омладине и захтеви повезивања истраживања и образовања кадрова са друштвеном праксом. Центар за мултидисциплинарне студије је настао и остао до краја комплемент постојећег академског система који је свима доступан и оно што је кроз њега проговорило на нашем универзитету и у сарадњи са другима током десет година, израз је тих стремљења и правих друштвених потреба“…“Ми у примеру програма нашег Центра за мултидисциплинарне студије имамо такву слику спонтаног кристалисања главних смерова, који су настали као природан спој индивидуалних и групних стремљења студената и њихових ментора, друштвеног прихватања одређених програма и одговарајуће друштвене подршке – производних организација, преко здравства до друштвено-политичких заједница“.

Наведено говори о динамичном профилу Института који спремно одговара на друштвене изазове и помаже развој планираних праваца и циљева. Од свог оснивања, Институт је имао мултидисциплинарну научну и наставну базу. Кроз године су се формирали и кристалисали одређени смерови у складу са потребама друштва и науке. Такође се може видети да је Центар још седамдесетих година препознао комерцијални потенцијал образовања као таквог, као и потребу за повезивањем економског аспекта са високим квалитетом наставе, што се сада препознаје у високом школству наше земље. Динамичност научног и наставног рада се најбоље илуструје кроз смерове и профиле који су били доступни студентима магистарских и докторских студија на Центру. Тако су 1972. године на Центру постојали смерови: Молекуларна биологија, Неуробиологија, Површинско стање, Примењена теорија система, и Социомедицинска истраживања. До 1976. наставно-научна делатност на Центру се разгранала и понудила чак 13 смерова (Слика 4).

Програм Центра је формиран и унапређиван кроз повратну спрегу са друштвом, научном заједницом и самим студентима, као и кроз блиску сарадњу са другим научно-образовним установама Универзитета у Београду и других универзитета и са друштвеним организацијама. Сарадња са различитим институцијама је била дефинисана споразумима о дугорочној сарадњи. Први такав споразум је потписан са Природно-математичким факултетом (ПМФ) почетком 1976. године, да би који месец касније био потисан и споразум са Медицинским факултетом Универзитета у Београду. Трећи споразум је потписан почетком 1978. године са Електротехничким факултетом (ЕТФ). Кроз ове и друге споразуме формирани су се следећи смерови-области:

Слика 4. Насловна страна и смерови Наставног плана и програма Центра за мултидисциплинарне студије УБ из 1972. године.

1. Биофизика и неуронауке

Овај смер је формиран на Центру кроз споразум потписан 1977. године са Медицинским факултетом у Београду, Институтом за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС), и Институтом за биолошка и медицинска истраживања Универзитета у Титограду. Уследило је и проширење сарадње на Институт за кукуруз „Земун поље“, ПМФ-ом – Одсеком за хемијске и физичко-хемијске науке, Институтом „Борис Кидрич“, САНУ, Универзитетским клиничким Центром и другим организацијама. Заједно са Медицинским факултетом у Београду формирани су курсеви докторских студија из области: неуробиологија и експериментална и клиничка истраживања нервног система, биомедицинско и клиничко инжењерство, социомедицинска истраживања, и општа и медицинска екофизиологија.

Слика 5. Плакат за конкурс за упис на последипломске студије на Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду из 1976. године.

2. Биомедицинско и клиничко инжењерство

Основа за формирање овог смера су били споразуми са Медицинским факултетом, ПМФ-ом и ЕТФ-ом, те са Институтом „Михајло Пупин“. Смер за Биомедицинско и клиничко инжењерство је почев од 1982. године реализовао следеће послове за потребе Градског СИЗ-а (самоуправна интересна заједница): примена рачунара у функционалној клиничкој дијагностици, примена рачунара у медицинској информатици и клиничком одлучивању, примена системских наука у процесу избора, набавке и експлоатације опреме високе технолошке вредности и попис опреме у свим здравственим организацијама и уписивање података у рачунар. Као што се види, ИМСИ је био пионир у увођењу информатичког система у јавно здравство у Србији.

3. Заштита и унапређење животне средине

Овај смер је формиран кроз споразуме са Архитектонским факултетом Универзитета у Београду, Географским институтом у Београду и Институтом друштвених наука у Београду. Касније се сарадња проширује и на Универзитетски Клинички центар, Институт „Михајло Пупин“, ИБИСС, ПМФ, Медицински факултет, Стоматолошки факултет, Технолошко-металуршки факултет, Ветеринарски факултет, Институт за хемију, технологију и металургију (ИХТМ), ЕТФ, и Шумарски факултет, са којим је формирана и здружена лабораторија. Реализована је и сарадња са директно заинтересованим субјектима, као што су „Србијашуме“, „Паншуме“, „Ловотурс“ и др.

4. Наука о материјалима

Одмах по оснивању, смер Науке о материјалима је окупио бројне факултете, институте и привредне организације тадашње државе: ЕТФ, Електронски факултет у Нишу, ЕИ – Истраживачко развојни институт у Земуну, Факултет техничких наука у Новом Саду, Институт техничких наука САНУ, Институт за физику, ИХТМ, Институт за испитивање материјала СР Србије, Институт „Михајло Пупин“, Индустрија грађевинског материјала у Скопљу, Лабораторија за електронску микроскопију Универзитета у Београду, Математички институт, ПМФ, Технички факултет у Чачку, Електротехнички институт у Загребу, Рударско-геолошки факултет, Технолошки факултет у Скопљу, и др. Смер је блиско сарађивао са престижним институцијама из САД, Русије, Немачке и Индије. Посебан допринос развоју овог смера дао је проф. др Момчило Ристић, академик САНУ и један од директора Центра.

5. Наука о становништву

Наука о становништву је такође изразито мултидисциплинарна наука која је повезана са математиком и статистиком, економијом, социологијом, медицином и епидемиологијом, психологијом, антропологијом и биологијом. Овај смер је основан још 1971. године кроз сарадњу са Савезним заводом за здравствену заштиту, са којим је Центар формирао и заједничке службе. Програм истраживања је обухватао изучавање распрострањености хроничних болести у градској и сеоској популацији, процес старења и старости у зависности од фактора ризика, истраживања из психофизиологије и др.

6. Вештачка интелигенција

Овај смер је настао кроз тесну сарадњу са Математичким институтом САНУ. Истовремено са утврђивањем наставног плана и програма за последипломске студије конципиран је и програм научноистраживачког пројекта „Рачунарство и вештачка интелигенција“ . Остварени резултати (око 300 публикација) су се састојали у анализи и стандардизацији израде образовних програма, изради системских софтера за образовање, еколошким моделирањима и симулацијама и др.

Године 1995., Центар је за универзитетске последипломске студије обезбеђивао наставу за девет профила магистара наука:

Биофизика (тематске области: Молекуларна биофизика, Биоенергетика, Мембранска и ћелијска биофизика, Неуробиофизика, Екобиофизика, и Биофизичко инжењерство, меделирање и симулација)
Биомедицинско инжењерство (тематске области: Развој информационих система, Примена и унапређење теорије препознавања облика и вештачке интелигенције, Унапређење рачунарске технике намењене научним истраживањима, Развој биомедицинских уређаја високе технолошке вредности, Развој и унапређење службе клиничког инжењерства)
Неуронауке (тематске области: Развиће централог нервног система, Електроенцефалографска истраживања, Неурохемијска истраживања, Компартивна физиологија ретиналних механизама, Електроретинографија риба, Ретинални механизми спектралне осетљивости, Рачунарство у неуронаукама, Ресторативна неурологија)
Наука о становништву (тематске области: Трендови и фактори ризика у процесу старења, Фактори унапређења здравља становништва, Изучавање демографских, психосоцијалних, економских и других чинилаца значајних за друштво)
Наука о материјалима (тематске области: Унапређење теоријских основа Науке о материјалима, Изучавање процеса синтеровања, Развој сложених силикатних материјала, Аморфни материјали, Синтеза сулфоалуминатских цемента, Истраживање и развој керамичких система, Материјали у микроелектроници и оптоелектроници)
Конверзија енергије (тематске области: Електрохемијско таложење легура дефинисаног састава и особина, Електрохемијско формирање композитних материјала састављених од легура, Катализа електрохемијских реакција, Испитивање корозивне стабилности материјала у условима експлоатације)
Заштита и унапређење животне средине (тематске области: Шумски екосистеми – механизми деградације, заштите и обнове, Типови шума у Србији, Еколошке основе пошумљавања, Продуктивност шумских заједница, Хидроеколошка, екотоксиколошка и ихтиофаунистичка истраживања речних акумулација, Еколошко-епидемиолошка истраживања)
Вештачка интелигенција (тематске области: Развој метода вештачке интелигенције намењених унапређењу система за управљање базама података и базама знања, Развој и унапређење експертских система, Рачунарски подржано учење)
Историја и филозофија природних наука и технологије (тематске области: Историја науке, Филозофија науке, Историја и развој појединих научних и образовних институција или значајних индустријских комплекса, Живот и дело великих научника, Наука, култура и уметност)

Одлуком Владе Републике Србије од 4. октобра 2007. године, Центар за мултидисциплинарна истраживања Универзитета у Београду реорганизован је као научноистраживачка установа, чији је оснивач Република Србија под називом Институт за мултидисциплинарна истраживања, чиме престаје наставна делатност на Институту, али ИМСИ остаје научноистраживачка база Универзитета у Београду и појединачних факултета (Биолошког, Хемијског, Физичко-хемијског, Технолошко-металуршког, Рударско-геолошког, Електротехничког и других) за докторске и мастер студије у различитим областима.

Данашње научноистраживачке и образовне активности на ИМСИ-ју представљају снажан одјек претходних 50 година, што говори да ИМСИ представља научноистраживачку организацију са традицијом, преносом и развојем знања, која се развија и формира свој кадар (као и кадар других домаћих и светских институција). Уз то, на Институту су развијени и настају и нови правци истраживања, што доприноси и развоју и мултидисциплинарности ИМСИ-ја. На Институту је тренутно запослено преко 100 истраживача на 4 одсека:

уз следеће истраживачке правце:

Развој нових материјала

Материјали за електронске компоненте, фотокатализу и фотоелектрохемију
Нови материјали за алтернативне изворе енергије
Геополимери
Синтеза нових биоматеријала
Синтеза нових наночестица у циљу мониторинга њихових биолошких ефеката

Физиологија биљака под стресом

Модификација антиоксидативног метаболизма у стресу
Одржива исхрана биљака
Растење биљака и гљива и одбрана од сланог стреса
Биофизика ћелијског зида биљака

Биомедицинске науке

Редокс биохемија и биомедицина
Истраживање здравствено корисних компоненти хране
Развој нових дијагностичких/аналитичких мерних поступака

Заштита животне средине

Фиторемедијација и фитоекстракција земљишта и вода
Биореактори за добијање биомасе и биоенергената
Хидрогелови на бази биополимера из обновљивих извора са имобилизованим ензимима за пречишћавање вода
Биоиндикатори степена оштећења биљака и биомониторинг
Усвајање наночестица у биљкама и мониторинг интеракције
Урбана одрживост
Рециклирање неорганског отпада (пепео, згура) и отпада из процеса крековања нафте

Екофизиологија риба и акватични екосистеми

Екофизиологија гљива и биодиверзитет

Према Scopus-у од оснивања до данас на Центру за мултидисциплинарне студије односно Институту за мултидисциплнарна истраживања, 232 аутор је публиковао преко 2250 научних радова. Велики број радова остварен је у сарадњи са 200 различитих институција почевши од наше Српске академије наука и уметности, Руске академије наука, Калифорнијског Универзитета Беркли до Универзитета у Тасманији Институт је увек неговао изврсност у науци, мултидисциплинарност и критички приступ методама. Први рад са афилијацијом Центра, објављен је 1972. године, у престижном мултидисциплинарном часопису – Biochimica et Biophysica Acta, и бавио се развојем метода (Слика 6).

Слика 6. Насловна страна првог рада објављеног на Центру за мултидисциплинарне студије.

Листа првих 10 публикација потеклих са ИМСИ-ја je датa испод:

Ruždijić, S., Glišin, V. Towards a total analysis of polyribosome-associated ribonucleoprotein particles of sea urchin embryos (1972) BBA Section Nucleic Acids And Protein Synthesis, 269 (3), pp. 441-449. DOI: 10.1016/0005-2787(72)90131-1
Ruždajić, S., Milchev, G., Bajković, N., Glišin, V. Some properties of the 24S particle isolated from the cytoplasm of sea urchin eggs (1973) Biochemical and Biophysical Research Communications, 53 (1), pp. 224-230. DOI: 10.1016/0006-291X(73)91423-X
Ristanović, D., Pašić, M. The application of an averaging method to intermittently modified and endogenously generated spike activities of neurons in mollusc ganglia (1975) Biological Cybernetics, 17 (2), pp. 65-70. DOI: 10.1007/BF00363945
Adžić, R., Tripković, A., Atanasoski, R. Oxygen reduction of electrode surfaces modified by foreign metal adatoms (1978) Journal of Electroanalytical Chemistry, 94 (3), pp. 231-235. DOI: 10.1016/S0022-0728(78)80318-0
Despić, A.R., Draić, D.M., Mihailović, M.L., Lorenc, Lj.L., Adžić, R., Ivić, M. Non-faradaic electrocatalysis. Part I. Acceleration of ester hydrolysis in the electrochemical double layer (1979) Journal of Electroanalytical Chemistry, 100 (1-2), pp. 913-925. DOI: 10.1016/S0022-0728(79)80209-0
Adžić, R.R. Electrocatalysis on Surfaces Modified by Foreign Metal Adatoms (1979) Israel Journal of Chemistry, 18 (1-2), pp. 166-181. DOI: 10.1002/ijch.197900021
Adžić, R.R., Tripković, A.V. Optical and electrochemical study of electrocatalysis by foreign metal adatoms. Oxidation of formic acid on rhodium (1979) Journal of Electroanalytical Chemistry, 99 (1), pp. 43-53. DOI: 10.1016/S0022-0728(79)80409-X
Adžić, R.R., Marković, N.M. Reflectance study of cation adsorption on oxide layers of gold and platinum electrodes (1979) Journal of Electroanalytical Chemistry, 102 (2), pp. 263-270. DOI: 10.1016/S0022-0728(79)80397-6
Adžić, R.R., Hofman, M.I., Draić, D.M. Oxidation of formates on a platinum electrode in neutral solutions (1980) Journal of Electroanalytical Chemistry, 110 (1-3), pp. 361-368. DOI: 10.1016/S0022-0728(80)80390-1
Adžić, R.R., Tripković, A.V., Marković, N.M. Oxygen reduction on electrode surfaces modified by foreign metal ad-atoms: Lead ad-atoms on gold (1980) Journal of Electroanalytical Chemistry, 114 (1), pp. 37-51. DOI: 10.1016/S0022-0728(80)80434-7

Радови са афилијацијом Центра односно ИМСИ-ја броје преко 22.000 цитата према научној бази Scopus, док је h-индекс Института 62. Најцитиранији рад је објављен у часопису Biochemistry, и описује нову методу за изолацију РНК (Слика 7).

Слика 7. Насловна страна најцитиранијег рада на ИМСИ-ју.

Листа првих 15 радова на Центру односно Институту (са афилијацијом) по цитираности је подељена на период од оснивања до 1995.-те и од 1995. године до данас:

– објављенe до 1995.-те године:

Glišin, V., Crkvenjakov, R., Byus, C. Ribonucleic acid isolated by cesium chloride centrifugation (1974) Biochemistry, 13 (12), pp. 2633-2637. Број цитата: 1525. DOI: 10.1021/bi00709a025
Marković, N.M., Adžić, R.R., Cahan, B.D., Yeager, E.B. Structural effects in electrocatalysis: oxygen reduction on platinum low index single-crystal surfaces in perchloric acid solutions (1994) Journal of Electroanalytical Chemistry, 377 (1-2), pp. 249-259. Број цитата: 372. DOI: 10.1016/0022-0728(94)03467-2
Adzić, R.R. Electrocatalytic properties of the surfaces modified by foreign metal adatoms (1984) Advances in Electrochemistry and Electrochemical Engineering, 13, pp. 159–260 (102). Број цитата: 243

– објављенe после 1995.-те године:

Pastori, G.M., Kiddle, G., Antoniw, J., Bernard, S., Veljović-Jovanović, S., Verrier, P.J., Noctor, G., Foyer, C.H. Leaf vitamin C contents modulate plant defense transcripts and regulate genes that control development through hormone signaling (2003) Plant Cell, 15 (4), pp. 939-951. Број цитата: 338 (WоS), 375 (SCOPUS) DOI: 10.1105/tpc.010538
Noctor, G., Veljović-Jovanović, S., Driscoll, S., Novitskaya, L., Foyer, C.H. Drought and oxidative load in the leaves of C3 plants: A predominant role for photorespiration? (2002) Annals of Botany, 89 (SPEC. ISS.), pp. 841-850. Број цитата: 311 (WоS), 383 (SCOPUS) DOI: 10.1093/aob/mcf096
Veljović-Jovanović, S.D., Pignocchi, C., Noctor, G., Foyer, C.H. Low ascorbic acid in the vtc-1 mutant of arabidopsis is associated with decreased growth and intracellular redistribution of the antioxidant system (2001) Plant Physiology, 127 (2), pp. 426-435. Број цитата: 169 (WоS), 208 (SCOPUS) DOI: 10.1104/pp.127.2.426
Krstajić, N.V., Jović, V.D., Gajić-Krstajić, L., Jović, B.M., Antozzi, A.L., Martelli, G.N. Electrodeposition of Ni-Mo alloy coatings and their characterization as cathodes for hydrogen evolution in sodium hydroxide solution (2008) International Journal of Hydrogen Energy, 33 (14), pp. 3676-3687. Број цитата: 163 (WоS), 180 (SCOPUS) DOI: 10.1016/j.ijhydene.2008.04.039
Veljović-Jovanović, S., Noctor, G., Foyer, C.H. Are leaf hydrogen peroxide concentrations commonly overestimated? The potential influence of artefactual interference by tissue phenolics and ascorbate (2002) Plant Physiology and Biochemistry, 40 (6-8), pp. 501-507. Број цитата: 151 (WоS), 174 (SCOPUS) DOI: 10.1016/S0981-9428(02)01417-1
Noctor, G., Veljović-Jovanović, S., Foyer, C.H. Peroxide processing in photosynthesis: antioxidant coupling and redox signalling (2000) Philosophical Transactions of the Royal Society B-Biological Sciences, 355 (1402), pp. 1465-1475. Број цитата: 150 (WоS), 177 (SCOPUS) DOI: 10.1098/rstb.2000.0707
Jovalekić, C., Pavlović, M., Osmokrović, P., Atanasoska, L. X-ray-photoelectron spectroscopy study of Bi4Ti3O12 ferroelectric ceramics (1998) Applied Physics Letters, 72 (9), pp. 1051-1053. Број цитата: 131 (WоS), 152 (SCOPUS) DOI: 10.1063/1.120961
Šcepanović, M., Grujić-Brojčin, M., Vojisavljević, K., Bernik, S., Srećković, T. Raman study of structural disorder in ZnO nanopowders (2010) Journal of Raman Spectroscopy, 41 (9), pp. 914-921. Број цитата: 111 (WоS), 126 (SCOPUS) DOI: 10.1002/jrs.2546
Radotić, K., Dučić, T., Mutavdžić, D. Changes in peroxidase activity and isoenzymes in spruce needles after exposure to different concentrations of cadmium (2000) Environmental and Experimental Botany, 44 (2), pp. 105-113. Број цитата: 105 (WоS), 143 (SCOPUS) DOI: 10.1016/S0098-8472(00)00059-9
Komljenović, M., Baščarević, Z., Bradić, V. Mechanical and microstructural properties of alkali-activated fly ash geopolymers (2010) Journal of Hazardous Materials, 181 (1-3), pp. 35-42. Број цитата: 102 (WоS), 196 (SCOPUS) DOI: 10.1016/j.jhazmat.2010.04.064
Liang, Y.C., Si, J., Nikolić, M., Peng, Y., Chen, W., Jiang, Y. Organic manure stimulates biological activity and barley growth in soil subject to secondary salinization (2005) Soil Biology and Biochemistry, 37 (6), pp. 1185-1195. Број цитата: 104 (WоS), 160 (SCOPUS) DOI: 10.1016/j.soilbio.2004.11.017
Jarić, I., Višnjić-Jeftić, Z., Cvijanović, G., Gačić, Z., Jovanović, L., Škorić, S., Lenhardt, M. Determination of differential heavy metal and trace element accumulation in liver, gills, intestine and muscle of sterlet (Acipenser ruthenus) from the Danube River in Serbia by ICP-OES (2011) Microchemical Journal, 98 (1), pp. 77-81. Број цитата: 91 (WоS), 156 (SCOPUS) DOI: 10.1016/j.microc.2010.11.008

Од оснивања до данас, Центар за мултидисциплинарне студије, односно ИМСИ, је имао интензивну издавачку делатност, што је последица потреба наставе на последипломским студијама, али и изузетно квалитетног научног кадра који је имао и капацитете и жељу да своје знање систематизује и пренесе широј научној заједници. Као издавач, Центар је наступао самостално, или и у сарадњи са САНУ и другим водећим институцијама.

Посебно се истиче серија књига проф. др Радослава Анђуса у којима је овај наш уважени академик и вишегодишњи директор Центра заокружио своју каријеру, а које се и данас користе као уџбеници на Биолошком факултету (Сликa 7).

Међу значајнијим издањима је едиција Науке о материјалима, чија је прва књига штампана 1983. а последња четрдесетпрва књига 2000. године (Слика 8).

Слика 8. Насловна страна најцитиранијег рада на ИМСИ-ју.

Неке од ових књига су биле и уџбеници за постдипломске студије, а многе незаобилазна литература. Уредник ове серије је био академик Момчило М. Ристић, најзаслужнији за њену дуговечност и садржајност, а Издавачки савет Програмског Већа за науку о материјалима су сачињавали тадашњи најеминентнији научни радници из различитух научних области и грана од којих су многи били чланови САНУ (Сликa 1) .

Уз књиге, издавани су и зборници радова са научних симпозијума организованих од стране Института. Центар је имао и своју едицију из области друштвено-хуманистичких наука и екологије под називом „Насељавање простора“ (Слике 9 и 10).

Слика 9. Насловне стране едиције «Наука о материјалима» акад. Момчила М. Ристића.

Слика 10. Насловне стране неких од публикација објављених од стране ИМСИ-ја.

Слика 11. Насловне стране неких од зборника радова са симпозијума које је организовао Институт (горе) и издања из едиције Центра под називом „Насељавање простора“ (доле).